ŠTA VAM URADIŠE DUŠMANI, SINOVI MOJI ???

Zastala sam malo u tišini nijemoj. Moj pogled se prostirao po dolini, koja se vjekovima ogledala u smjenama generacija Nanić i tako ta prostranstva nedogleda i sve ljepote prirorodnog šarenila, utkaše se u Nanića dolinu. Sada ta ista dolina postala je uzvišena, poštovana, nijema, bolna, ponosita, postala je kutak tvoga dolaska na ovaj svijet uvaženi Komandante Izete.
Čekala je Krajina i Bosna i Hercegovina hiljadu godina na gaziju, borca, na vojskovođu i dočekala. Rodila ga majka Rasima u Nanića dolini i nježno ga prigrlila u svoje naručje i drhtala od sreće.
I tvoj babo Ibrahim, ponosit je bio toga vakta. Dok te je gledao onako malenog u majčinom krilu, misli njegove hrlile su još dalje…Srce mu je treperilo, duša zadovoljna…a ti si u njegovim očima već tako malen postao veliki. Da, veliki! Vidio je u tebi krajišnika, ako ustreba i onog ljutog, vidio je u tebi Bošnjaka, ako ustreba i bojovnika, vidio je u tebi znanost, ako ustreba i učitelja i vođu, vidio je u tebi mudrost, ako ustreba da mudrim umom koračaš uz svoj narod.
I tako dok mislima lutam po ovoj blagoj padini, sjetih se prizora uplakane vaše majke, kraj mezara vaših. Molitvom svojom, molila se za vas a dušom bolnom sjenke vaše je grlila. Nijemo je sa vama priču započela:
– Tu ste majčina krila nebeska! Tu ste sinovi moji nedužni! Ja sam sa vama i sada i svaki tren poslije vašeg odlaska.
Šta vam uradiše bezdušnici, krvoločnici, djeco moja najmilija? Vaš dolazak me je učinio najsretnijom…ali sreća potraja samo jedan tren i manje od tog trena…tako je sinovi moji.
Strahovala sam za vas i kad ste mali bili i kad ste gorili ko žerava i kad ste u školu hitali i kad ste u boj odlazili. Taj strah je bio najveći, djeco moja najmilija. Pustošio je moju dušu. Živjela sam a polako sam umirila. Svaki vaš odlazak na proplanke smrti uz uzvišeni tekbir u meni je ostavljao samo jaku bol i snagu da vas molitvom čuvam. Bili ste ponosni u svom naumu, što branite svoju domovinu. Odlazili ste sa pjesmom i sa vjerom u pobjedu.
Često ste mi pri odlasku nasmijani govorili: – Ne boj se majko, u nama kuca hrabro krajiško srce, u nama teče krv Bošnjaka i zato dužnost nam je majko, da branimo domovinu svoju i odbranit ćemo je ako Bog da. I odlazili ste i odlazili, ali se i vraćali.
Ja sam u tim vašim odlaženjima bila ponosna, bila prestrašena i bila nemoćna. Ali, jednog dana niste se vratili.
Ubiše vas dušmani, sinovi moji! Oni su krvoločni, oni su bezdušni, oni su aveti, oni su sve ono što vi niste bili. Vi ste samo branili svoje, svoj prag, svoje najmilije, svoju domovinu, svoju dolinu i majku svoju.
Brisala je majka potoke suza, uzdah tjeskobe prolamao se na sve strane, hvatala se za srce koje je ubrzano kucalo, osjećala je jad i čemer u kapljicama znoja i nastavljala je:
– Kako ću dalje galebovi moji? Vinuste se u prostranstva nebeska, ni u letu vas ne vidjeh tada. Znam sinovi moji da osjetite moju bol, moja njedra koja su u zgarištu, moje drhtave ruke, moju tamu u meni.
Ali i ovo ću vam reći heroji moji. Vi ste moja svjetlost koja me obasjava, vi ste sunčeva toplina koja me grije, vi ste lahor koji me miluje, vi ste moj ponos, vi ste moja praznina, vi ste moja čežnja da vas osjetim, moja njedra da vas prigrlim i vi ste moje sve.
Ne mogu a da i ovo ne podijelim sa vama djeco moja.
Svaku večer poslije namaza ja se prikradem u vaše djetinjstvo, u vaša odrastanja, u vaša odlaženja.
Gledam vaše slike do kasno u noć, milujem vas svojim drhtavim rukama po nježnom licu i kosu vam dodirujem. Ispričam se sa vama. Ponekad dok pričam, osjetim vas iznad svojih želja i poruku mi šaljete sinovi moji : – Ne plači majko!
Ne roni potoke suza! Mi smo sa tobom! …Tu smo!…Duša naša je u baščama džentskim, beharom smo se okitili, ljiljani nas mirisom opojnim miluju. I ti ćeš sa nama majko! Tu je i tvoje mjesto u ovim ljepotama! Zato budi jaka, budi ponosita što si nas rodila, što si nas imala i što nas i dalje imaš

Autor: Ramzija Kanurić – Oraščanin