PROČITAJTE: TEŠKE SU MUKE MIGRANTSKE…

Vraćam se sa posla sinoć kasno i onako vozim se u svom starom golfiću te naizmjenično ruke grijem na ventilatoru. Zima, smrzoh se. Snijeg onako pomalo sipa , što bi rekli ”od studeni”. U jednom momentu iz mraka se ukaza grupica ljudi, sa torbama na leđima. Migratni… – govorim sam sebi- gdje će ovi noćas zanoćiti, na ovoj hladnoći prespavati? Ja jorganom se pokrivam u toploj sobi i opet mi hladno i bojim se prehaditi se… Mogao sam im bar kupit toplih kifli- pomislih – i odmah skrenuh sa ceste da se okrenem. Uzeh svoj novčanik, imam 30 KM! – Ma dosta će biti – I krenem za njima.

Taman ih stižem kod jedne pekare. Stanem i izađem iz auta. Njih sedmorica, umorni, iscrpljeni, oskudno obučeni, promrzli, među njima čak dva momčića od po 15 godina… jedva se vuku po rubu ceste. Pozdravim se s njima i upitam ih da li su gladni. Na umornim licima im se ukaza osmjeh. Klimnuše glavom potvrdno. Jedan od njih pomalo zna engleski jezik. Uspijevamo se sporazumjeti i naručim svima bureke.

Iako sa siromašnim engleskim jezikom ipak uspijevam saznati njihove šokantne doživljaje. Svi su iz Afganistana. Roditelje uživo nisu vidjeli skoro 4 godine, koliko putuju do zapada. Turska, Bugarska, Srbija, i sad Bosna su države u kojima su se najviše zadržavali. Idu iz Velike Kladuše, za Bihać. Bili su prešli granicu negdje kod Tržca, ali ih uhvatila hrvatska granična policija nekoliko kilometara dalje od Korane. Pretukla ih! Tukli su ih, kažu, pendrecima, šakama i nogama. Jedan mi pokaziva masnicu na licu, drugom ruka zamotana, podbuhla, a treći pokaziva razderane tanke hlače te natečeno, pocrnulo koljeno! Ipak, od svih trotura i batinjanja, najteže im pada što su im razbili i pobacali mobilne telefone. Jer to im je jedina konekcija sa familijom.

Upitam ih kako se odnosi naš narod prema njima, kažu svi u glas ”Bosnian people – very good people”. Meni srce ko kuća, nekako mi drago i odmah ih pitam da li će još šta jesti! Ne mogu, srdačno se zahvaljuju. Onda ovaj jedan, koji je nekako komunikativniji od ostali, na također skromnom engleskom jeziku, uspjeva mi ispričati:
– Od svih država u kojima smo bili, najbolje su nas dočekali ovdje u Bosni. Iako ima i kod vas onih koji nas mrze ili nas se plaše, pa ponekad i galame, psuju kad prođu pored nas. Ali ne mnogo,niste vi svi isti, više je onih boljih. Mi razumijemo našu i vašu situaciju.Vjerujte, nismo mi sretni sto smo napustali svoje domove, morali smo,težak život nas je na to primorao. Znamo da je među nama ima i onih koji su se priključili iz raznih drugih zemalja koje i nisu zahvaćene ratom, ili onih koji bježe od zakona ili neke kazne, pa čak i onih koji su možda neki kriminalci. Čuli smo mnogo slučajeva gdje su izbile tučnjave, gdje su se neke grupe i noževima tukli, gdje su se desile krađe i provale u kuće. Nas najviše ljuti i žalosti što i takvih ljudi ima među nama i zato mi razumijemo vašu zabrinutost za vašu sigurnost. Ali, molimo vas, nemojte nas sve smatrati takvima jer nismo mi svi isti. Među nama ima više onih dobrih, baš kao i među vama. Mi samo želimo preći granicu i stići do evropskih država na zapadu.

– I šta ćete sad, kud dalje, kakvi su vam planovi?

– Idemo za Bihać, gore u neki kamp. Nadamo da ćemo dobiti kakvu toplu odjeću i hranu, jer ne možemo ovako više. Da uspijemo kako kontaktirati naše roditelje da im se javimo da smo živi , da ne brinu mnogo. A onda ćemo vidjeti šta dalje. Nadamo se da će se neki dogovor postići pa da će nas pustiti preko granice…

– Neka vam je Bog na pomoći i sretno… – rekao sam im, i oni su mi se opet srdačno zahvalili na hrani te natovarili svoje torbe i polako krenuli jedan za drugim.

Ispunjen osjećajem da sam im bar malo pomogao i ja krenem kući. Samo par kilometara usput, opet sretnem još dvojicu. Kontam, ostalo mi još malo para…. ma idem vala i ovu dvojicu počastiti, pa koliko mogu. Opet se okrenem i odem ih sačekati kod iste one pekare. I ova dvojica isto slabo obučena, zagrnuli se dekama. Pozdravim se i upitam ih da li su gladni. Jako sramežljivo su potvrdili da jesu. Opet uđem u pekaru, i već me ona radnica počela čudno gledati, ali ne govori mi ništa već samo gleda malo u mene, malo u njih i daje mi bureke.

– Ma oni će samo jesti i odoše- rekoh joj.
– Aha, ok, nema veze- reče mi ona i odmah ode tamo u prostoriju iza.

Ova dvojica su iz Sirije. I njih je hrvatska policija uhvatila i deportovala ih. Ni oni nisu prošli bez batina.
Kažu da će u Cazinu prenoćiti u nekoj nedovršenoj zgradi. Nisam ih mogao skontati gdje tačno. Čak su me pitali da li bi mogli gdje raditi neki posao za novčanu naknadu. Oni bi radili bilo kakav posao pa čak i za mizernu dnevnicu, eto samo da ne budu kao prosijaci.

-Eh, prijatelju moj, – kontam u sebi- baš iz tog razloga većina nas je i emigrirala sa ovih prostora.

Ipak, rekao sam im da navrate u neke radnje ili firme ili pokucaju nekome na vrata i pitaju da li bi neko imao nekakav posao za njih. Zato, dragi moji Cazinjani, ako imate nekog posla, bilo da je cijepanje drva ili prenošenje nekih stvari ili bilo šta drugo, a ponude vam se ovi paćenici, nemojte ih odbiti. Nagradite ih, pomozite im koliko možete, sevap je.Nisu oni svi isti, baš kao ni mi.

(M.O. za cazin-danas.com)