JA, DIJETE LOGORAŠA

I opet. Ista galama i dreka. Pogledah na sat, pola dva. Noćas je malo uranio, jer obično mu košmari dolaze kasnije, tamo nekad pred zoru. “Nee…“, „bježi Avdo…“ „…ne pucaj…“. A onda čujem majčin preplašeni glas: “Edheme, Edheme…“, „Smiri se… Edheme… Edheme!“ Neka teška i tumorna jeza prožima mi nenaspavano tijelo svaki put iznova, baš kao i onaj prvi put kad sam kroz očeve duboke uzdahe i majčine jecaje potajno slušala babinu bolnu i strašnu priču koja mu se skoro svaku noć vraćala u snu kroz teške košmare i prekidala mu mir i spokoj koju nudi noć u svojoj tišini.

„I Ekrem ima iste košmare“, čula sam kako babo zadihanim glasom govori mami, više da bi je onako izbezumljenu utješio, nego da joj to, eto tek onako kaže. „Zajedno smo bili tog ljeta devedeset treće Ekrem i ja, i onako k’o momci pričali o svemu i svačemu.

Mladi, veseli i puni želje za životom, nismo znali, čak i da smo htjeli nekoga da mrzimo. On se bio zagled’o u Ajšu, onu Selimovu iz donjeg sela, ali nije imao hrabrosti da joj to u oči kaže. I nikad joj to nije ni rekao, jer su nas tog četrnaestog jula pokupili iz sela i odveli u srednju školu u Prozoru. A Ajša… ona se u izbjeglištvu udala za nekog Bugojanca… Kažu, plaho se fino udala.

Tog dana u selu su ubili četvoricu muškaraca i zapalili nekoliko kuća. Nisam mogao da vjerujem da su to većinom bili ljudi koje sam poznavao. Katolici iz susjednog sela, i sa njima još nekoliko nepoznatih, ali isto tako uniformisanih ljudi.

U srednjoškolskom centru je bilo gadno. Udarali su nas i tukli svaki dan. Udarao nas je kako je ko stigao, i šakama i nogama. I ono kad nas odvedu da im rovove kopamo… Eh, što sam tu degenek dobio samo zato što nisam sa njima pjevao neku ustašku pjesmu. Ama, možda bih je ja i pjev’o, ali ne znam joj teksta da me ubiješ. Ali šta ćeš me ti ubijat’ kad me oni umalo ne ubiše kundacima i držalicom od lopate toga dana.

Bio sam u logoru u školi i onog dana kad ubiše onog čovjeka iz Prozora. Čuo sam pucanj iz pištolja, a zatim i jauke i vapaje za pomoć. A onda je sve utihnulo. Sve je nekako polahko utihnulo, baš kao što je se i naša nada da ćemo preživjeti sve polahko gasila. I onda, kad sam pomislio da bi našim mukama konačno mogao doći kraj, shvatih da prave muke tek dolaze.

Onog turobnog dana, kada je i vazduh mirisao na nevolje i muke, strpali su nas u kamione i odvezli na Makljen. Nas oko šezdeset. Niko nije progovarao, ali smo se pogledima razumijevali bolje nego riječima.

Živi štit!!! Nevjerovatno… ali istinito. Te mi scene dolaze na san skoro svaku noć. I svaki put kad pokušam da u snu pomognem komšiji Avdi da se spasi, vidim onaj isti metak. I svaki put kad pokušam da u snu pomognem komšiji Avdi da se spasi, vidim onu istu scenu, kako mu bojovnik s leđa ispali metak u potiljak… To mi ne da mira ni danju ni noću. I ma koliko mi je teško bilo onih nekoliko mjeseci u logoru,sve bih to oprostio samo da sam taj dan na Crnom Vrhu mogao pomoći svome komšiji.“

Te noći sam za divno čudo uspjela zaspati. Babo se trudio da ja ništa od tih njegovih trauma ne primijetim, ali je bio svjestan da dobar dio njegove prošlosti itekako dobro poznajem.

A i ja sam se trudila da svojim ponašanjem i odličnim uspjehom u školi budem babi olakšanje. Da mu bar na taj način pokušam pomoći da prebrodi sve traume i sjećanja na logoraške dane koji su ga često i mučno progonili.

„Ne ponovilo se kćeri moja nikada“, bio je babin odgovor kada god ja pokušam nešto više da saznam o tim njegovim danima u logoru. Ni ja ga više ne gnjavim takvim pitanjima, nego često poslije namaza podignem ruke, baš onako kako mi je mama govorila da i ona čini, i zamolim dragog Allaha da pomogne mom babi da pobijedi traume koje ga prate, i da se zlo više nikada i nikome ne ponovi.

Medina Muminović

VIII razred

O.Š. „Alija Isaković“ Prozor